PRVA ISPOVEST OCA NEBOJŠE GLOGOVCA “Bolest nam ga je uzela, bez jauka sam držao opelo svom sinu”

Otac tragično preminulog velikana srpskog glumišta, Nebojše Glogovca, prota Milovan Glogovac nikada nije želeo da priča o bolesti, ali i odlasku svog sina. Prvi put je skupio snagu i u potresnoj ispovesti ispričao sve što ga tišti.

FOTO: ZORAN LONČAREVIĆ / RAS SRBIJA

– Jeste muka. Jeste žalost. Jeste bol, neprebol… Ali, kad i danas stižu reči odasvud: Nebojša se nikad i nigde nije obrukao, to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sad sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio. Uteha je i u tome što se on ostvario u ovozemaljskom životu. Voleo sam njegove uloge, pratio sam ga. Osluškivao pažljivo šta o njemu govore kolege, stručnjaci. I niko nije imao ružnu reč da kaže. Blagonaklonost i raspoloženje prema njegovoj dobroti, ako mogu tako da kažem, traju i danas, godinu i više od njegovog upokojenja. Ja to vidim i osećam, jer, nema dana da neko na njegovom grobu, i pre nego što ja tamo stignem da upalim sveću, upali kandilo, ostavi cvet. To nije trenutak. To traje i to je odnos prema njemu i njegovom ovozemaljskom životu – kaže Milovan za “Novosti i dodaje”:

FOTO: LJ.T. / RAS SRBIJA

– Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci – prekinuo je tišinu.

– I sad se, u crkvenom pevačkom društvu, sećaju kovrdžavog dečaka, koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti. Najpre, da nije vrednost samo ono što je materijalno i opipljivo, već ono što u sebi nosiš. Ljubav prema drugima, nesebičnost i plemenitost kao darove. A darovi se umnožavaju što ih više deliš. Nebojša ih je umnožavao, a vraćaju mu se i sada, danas, u sećanjima koja stižu na njegovu ovozemaljsku adresu. Ne samo iz Srbije i ne samo od Srba, već i od pripadnika drugih naroda iz čitavog sveta. To je dokaz njegove širine i poštovanje čoveka u pravom smislu te reči. Dokaz da njegova vera u dobrotu nije bila uzaludna. Da mu život nije bio uzaludan. A zašto je tako kratko trajao, to sami Bog zna – priča otac Nebojše Glogovca.

Loading..

 

Seća se prota Milovan svakog Nebojšinog koraka. Prve recitacije o Svetom Savi. Tada su malenom, plavokosom dečaku predvideli put glumca. Seća se kada je sa sinom sedmogodišnjakom, iz muke, krenuo iz rodne Hercegovine.

– Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema, onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A, jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga… Nema veće nesreće… Ali, molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću.

Loading..
FOTO: LJ.T. / RAS SRBIJA

Vreme je zaustavljeno u danu rastanka, 9. februara 2018. godine.

– To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je stalno bila sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njima. Smestili smo ga u krevet i nismo tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam, uveče, Milica nam se javila. Kaže nam: “Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom… U petak, oko dva po ponoći…” Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela… – jedva je prota Milovan izgovorio ove reči.

– Pitate me da li je Nebojša imao neostvarenih želja? Verovatno, jeste. Ali znam, sasvim sigurno znam da je bio jako, jako srećan kad je dobio ćerku. Dali su joj Milica i on ime Sunčica.

Author: goga

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *